Jednog kišnog dana, moj sin Filip pojavio se na vratima, držeći pažljivo nešto umotano u ćebe. Tiho je rekao: „Mama, ovo je moja ćerka.“ U tom trenutku znala sam da se naš život menja iz korena.
Filip mi je ispričao da je majka deteta, Ena, otišla u Nemačku kod rodbine i da više nisu u kontaktu. Ostao je sam sa bebom i obratio mi se za pomoć. U malom mestu pored Podgorice, gde svi sve znaju, znala sam da nas očekuju brojni komentari i nerazumevanje.
Ipak, nisam imala dilemu. Prihvatila sam bebu i odlučila da zajedno preuzmemo odgovornost. Filip je počeo da radi u lokalnoj radionici, a ja sam se trudila da uskladim posao i brigu o troje dece. Iako je bilo teško, znala sam da ljubav i podrška mogu prevazići svaku prepreku.
Najzahtevniji trenutak bio je razgovor s mojim ocem, koji je u početku teško prihvatio situaciju. Ipak, s vremenom je razumeo da porodica znači podršku u svim okolnostima.
Dani su prolazili, a Filip je završio školu sa odličnim ocenama. Mala Nina rasla je okružena pažnjom i toplinom doma. Nakon izvesnog vremena, Ena se javila iz Nemačke, izrazivši želju da ostanu u kontaktu i podrže jedno drugo u brizi o detetu.
Danas, kada gledam Ninu kako se igra i veselo me zove „bako“, osećam zahvalnost. Naučila sam da porodicu ne čine savršene okolnosti, već ljubav, prihvatanje i spremnost da ostanemo zajedno kada je najteže.
