Soba je bila tiha, ispunjena blagim mirisom lekova i šapatom aparata.
Goran je sedeo pored kreveta svoje supruge Jelene, držeći je za ruku.
Dve decenije delili su život — radosti, tuge i tišinu koja je često govorila više od reči.
Njihov brak bio je ispunjen ljubavlju, ali i tugom koju nisu delili s drugima: dugo nisu mogli da imaju dece. Kad je, posle godina čekanja, Jelena ostala trudna, verovali su da im se život nasmešio. Rođenje sina Luke unelo je svetlost u njihove dane.
Goran je bio brižan otac, a Luka je bio njegov ponos — isti osmeh, ista kosa, ista vedrina. Jelena se, međutim, s godinama povlačila u sebe. Goran je mislio da je umorna, da je život jednostavno ostavio trag.
Sada, dok je sedela u tišini bolničke sobe, Jelena je skupila snagu da izgovori reči koje je dugo skrivala.
„Gorane… želim da znaš nešto važno,“ šapnula je.
„Ne moraš sada ništa da govoriš,“ rekao je nežno.
„Moram,“ dodala je, slabim glasom. „Oprosti ako sam ikada pogrešila… i hvala ti što si mi dao sve.“
Goran je stisnuo njenu ruku, ne želeći da razume značenje tih reči. Kratko zatim, njen dlan je postao miran.
Nekoliko dana kasnije, kuća je bila puna tišine i sećanja. Luka je pokušavao da razume odsustvo majke, a Goran je pokušavao da pronađe smisao u svakom detalju koji je ostao iza nje.
Jednog popodneva, dok je sređivao ormar, pronašao je malu kutiju sa Jeleninim pismima. U njima nije bilo tajne koja bi promenila sve — samo njene misli, strepnje i strah da neće biti dovoljno dobra majka, da neće uspeti da im podari život kakav zaslužuju.
Dok je čitao, shvatio je: ljubav je često ispunjena nedorečenim rečima i pogrešnim tišinama, ali u suštini — ona ne prestaje.
Kasnije, kada je Luka dotrčao i obgrlio ga, Goran je osećao mir. Shvatio je da prava povezanost ne leži u krvnim vezama, već u onome što čovek daje srcem.
Tog dana, prvi put posle mnogo vremena, znao je istinu koja je jedina važna:
Otac je onaj koji voli.
Bez obzira na sve.
