Moja svekrva, Ana Ivanova, oduvek je delovala kao oličenje smirenosti i dobrote. Za mene, Milicu, bila je uzor — obrazovana, pažljiva i tiha žena blagih manira, koja je uvek nalazila način da pomogne i da nas nasmeje. Deca su je obožavala. Petar i Pavle, naši blizanci, provodili su sate uz nju, slušajući bajke i uživajući u slatkišima koje je čuvala za njih.
Ana je živela s nama otkako joj je zdravlje oslabilo. Kretala se sporo, oslanjajući se na štap, i retko napuštala kuću. Mislila sam da su godine učinile svoje, i da je jedino što želi — mir i porodicu.
Sve se promenilo jednog običnog utorka ujutru. Na vrata su zakucali ljudi koji su tražili Anu. Njihov ozbiljan izraz lica govorio je da nije reč o poseti iz komšiluka. U tom trenutku, pred svima nama, otkrivena je strana njene prošlosti o kojoj niko nije znao ništa.
Ispostavilo se da je pre mnogo godina, pod drugim imenom, Ana bila umešana u događaje koji su odavno potresli njen rodni grad. Nije o tome nikada govorila, a dokazi koji su se pojavili bili su dovoljni da se pokrene istraga.
Za mene, to je bio trenutak potpunog šoka. Žena koja je svakodnevno bila deo našeg doma — nežna, brižna baka mojih sinova — odjednom je postala stranac.
Kasnije sam shvatila da je možda želela samo miran kraj života, daleko od svega što je nekada bila.
Nismo više govorile. Deci sam rekla da je baka otišla na lečenje.
A svake večeri, dok gasim svetla u kući, pogledam fotografiju na kaminu. Na njoj je Ana — nasmejana, okružena mojim sinovima. I tada se pitam: koliko zaista poznajemo ljude koje volimo?
