Svakog dana, u isto vreme, u istu mesnicu ulazila je sedamdesetogodišnja penzionerka. Niska, blago pogrbljena, u starom kaputu i sa potrošenom torbom na točkiće, izgledala je potpuno neupadljivo. Tiho bi naručila:
— Kao i obično, četrdeset kilograma govedine.
Mesar, mladić koji je tek počinjao posao, prvo je pretpostavio da hrani veliku porodicu. Ali meseci su prolazili, a sumnja mu je rasla.
Neobičan miris koji je pratilo staricu i tračevi sa pijace dodatno su ga zbunjivali. Ljudi su šaptali: „Hrani sinovu porodicu,” „Ima tajni restoran,” ili „Možda pse lutalice.” Mesar nije verovao tračevima, ali radoznalost ga nije napuštala.
Jednog hladnog popodneva, odlučio je da je prati. Starica je polako gurala kolica kroz sneg sve do napuštenog industrijskog kompleksa. Kroz rasklimatana vrata ušla je u polumrak — a mesar je ostao napolju, u šoku.
Sledećeg dana, mesar je skupio hrabrost i zavirio unutra. Ono što je video bilo je zastrašujuće: četiri ogromna lava u polumraku hale, okružena mesom i kostima. Starica je sedela u uglu i šaptala životinjama, pripremajući ih za borbe.
Prestravljen, pozvao je policiju. Brza intervencija razotkrila je improvizovanu arenu za borbe velikih mačaka. Veterinarske ekipe spasile su životinje, a komšije su bile šokirane da mirna starica može skrivati tako mračnu tajnu.
Ova priča pokazuje koliko zlo može biti skriveno u naizgled bezazlenim gestovima. Ali zahvaljujući hrabrosti i odgovornosti jednog čoveka, četiri lava su spašena i više nisu deo brutalnog sveta borbi.
