Gospodin Mirsad i njegov stari nemački ovčar Luks živeli su miran život na kraju sela. Luks je bio njegova senka — tih, dostojanstven i veran. Dani su im prolazili u dugim šetnjama, drijemanju pored kamina i tihim večerima, bez previše uzbuđenja.
Sve dok se u šupi nije pojavila siva, prugasta senka — mršavo, divlje mače. Mirsadu nije smetalo; u dvorištu je bilo dovoljno hrane za sve. Ali Luks je bio nemiran. Stajao je pred šupom, dlaka mu se nakostrešila, a duboko i uporno je lajao, upozoravajući na nešto što Mirsad nije mogao odmah da vidi.
— Luks, mir! — viknuo je Mirsad, ne shvatajući šta pas pokušava da kaže.
Luks ga je, ipak, vodio do kraja dvorišta. I tada je Mirsad shvatio: ispod gomile drva bilo je četiri slepa, tek rođena mačeta, drhtala na hladnoći. Prugasta senka je bila njihova majka, koja je zaštitnički stajala ispred njih.
Luks nije lajao na mačku od ljubomore. Njegov instinkt je prepoznao opasnost za novorođene životinje i upozorio Mirsada. Pas je, mudriji od čoveka, znao da ih ne smeju dirati.
Mirsad je pažljivo prebacio mačiće u toplu korpu, donio hranu i mleko, a majka mačka, videvši da im ne preti opasnost, polako je počela da jede. Luks je čuvao ulaz, verni stražar.
Čovek je prvobitno želeo da otjera “uljeza”, ali pas je znao istinu: ispod drva nije bilo samo mače, već cela mala porodica koja je trebala zaštitu. Luks je spasio život, a Mirsad je konačno shvatio mudrost i instinkt svog starog prijatelja.
Tog dana, Mirsad je naučio lekciju koju često zaboravljamo: vera, ljubav i pažnja mogu doći i od onih koji ne govore rečima, već srcem.
