Moj trogodišnji sin Džoni je obožavao vrtić — sve dok se jednog jutra nije probudio u suzama, plašeći se da ode. U početku sam mislila da je to samo faza. Ali ono što sam kasnije otkrila promenilo je sve.
Džoni je svako jutro jedva čekao da krene. Pevušio je, nosio ranac, trčao ispred mene. A onda, jednog ponedeljka, probudio se preplašen i plakao:
— Ne, mama, neću u vrtić!
Sledećih dana bilo je još gore. Tresao se, molio, plakao. Pedijatrica je rekla da je u pitanju “separaciona anksioznost”, ali moj majčinski instinkt govorio mi je da nešto nije u redu.
Petog dana, kroz suze, rekao je rečenicu koja mi je privukla pažnju:
— Molim te, mama… bez ručka.
Nisam razumela. Šta ima ručak s tim? Sledećeg dana otišla sam ranije i pogledala kroz prozor trpezarije.
Tamo je sedela starija žena, nepoznata, koja je pokušavala da ga natera da jede.
— Nećeš otići dok sve ne pojedeš! — govorila je hladno, dok je Džoni plakao.
Upala sam unutra:
— Prestanite odmah!
Kasnije sam saznala da je žena bila tetka direktorke, neobučena i neprijavljena za rad s decom.
Podnela sam prijavu inspekciji. Otkriveno je da vrtić ima nepravilnosti: neprovereno osoblje, pretrpane grupe i decu koja su bila pod pritiskom da jedu. Vrtiću je oduzeta licenca.
Danas Džoni ide u novi vrtić — bez suza, bez straha. Prvog dana nova vaspitačica mu je rekla:
— Jedi koliko želiš, dušo.
A on se samo nasmejao.
Tada sam naučila najvažniju lekciju:
👉 Uvek slušajte svoje dete.
Njihov tihi glas ponekad govori ono što odrasli ne žele da čuju.
